|
Strana
2
Format rama - problem i rešenje
Čovek je odavno izmislio ram - okvir
za saće,najpre satonošu - nosač saća a nakon toga i
ostale 3 letvice i dobili smo ram. Ram je izmišljen
da bi se lakše moglo manipulisati sa saćem i da bi
čovek mogao da kontroliše pčelinju zajednicu. Mnogo
pre rama izmišljena je i košnica sa namerom da se
pčelinja zajednica zaštiti od vremenskih nepogoda
ali i da bi se zajednice mogle transportovati -
prenositi sa paše na pašu i što bolje eksploatisati.
Ova rešenja - otkrića su bila
epohalna i izuzetno značajna za razvoj pčelarstva.
Međutim sa današnje tačke gledišta može se slobodno
zaključiti da su zbog ljudskog egoizma i želje za
što većom količinom meda, izabrani ramovi za velike
površine saća, i u samom startu napravljene
nenadoknadive greške. Ä čovek je u ovom slučaju
potpuno nepromišljeno ušao u ulogu Boga i preuzeo
sudbinu pčelinje zajednice u svoje ruke.
Matici je po prvi put od kada postoji
pčelinja zajednica, potpuno pogrešno data glavna
uloga u društvu. Zbog velikih ramova, matica je
isfavorizovana (nesmetano zalaže prevelike količine
legla) a pčele radilice dovedene u neprirodan
položaj u kojem maticu teško i samo u izuzetnim
situacijama (obilne i duge paše) mogu kontrolisati,
čime su potpuno neprirodno izgubile bogom danu
konrolnu ulogu u pčelinjem društvu.
Znači izabrani su ramovi za velike
površine saća i pošli smo potpuno pogrešnim putem
kojim i danas (u većini slučajeva u svetu) idemo.
Preko ramova kao konstruktivne osnove u košnici da
bi se zadovoljila potreba pčelinje zajednice za
saćem povećan je broj takvih ramova i stvorili smo
košnice koje sada imamo.
Umesto da idemo korak ispred potreba
pčelinje zajednice, da bi nam pčele zahvalno
uzvratile (jer ćemo najveće koristi od pčela imati
onda kada prepoznamo njihove stvarne prirodne
potrebe), mi smo gledajući najpre na sebe (misleći
što veći ram - više meda) umešali se potpuno
nelogično i pristrasno u njihov porodičan život
uspostavljen pre više
miliona
godina. Kao rezultat nepromišljene
želje - rama velikog formata dobili smo košnice koje
uopšte ne odslikavaju prirodno stanište pčelinje
zajednice: pološke od 15 do 24 rama, DB. sa
različitim ramovima i različitim nastavcima sa 12 i
10 ramova, LR sa 7,8,10 ramova u istim i različitim
nastavcima, Fararove desetke i dvanaeske različite
visine, više vrsta AŽ i mnoge druge košnice i
kombinacije košnica neprilagođenih potrebama
pčelinje zajednice.
Sve one su uvek prilago|avane najpre:
čovekovim željama, čovekovom lakšem radu, čovekovom
lakšem transportu, čovekovom lakšem ovom i onom i
tek na kraju (pitanje koliko i koliko koja)
potrebama pčelinje zajednice.U ovakvim košnicama i
sa ovakim neodmerenim ramovima potrebna je česta i
pravovremena upotreba matične rešetke koju u većini
slučajeva pčelari nesvrsishodno sa kašnjenjem
koriste, ne razmišljajući koliko se skraćuje životni
vek pčela, koliko se umanjuju njihove radne
sposobnosti i imuni sistem kako jedinke tako i cele
pčelinje zajednice (čime su otvorena vrata raznim:
virusima, gljivicama, bakterijama i raznim
parazitima) u uslovima kad količina legla nije
prirodna tj. matica nije dovoljno, i dobro
osmišljeno kontolisana.
Još i danas mnogim pčelarima nije
jasno da je pored inteziteta pčelinje paše, dužina
životnog veka, fizička moć svake jedinke i broj
generacija pčela u košnici glavni i odlučujući
faktor u prinosu nektara - meda kao i ostalih
pčelinjih proizvoda. A sve navedeno je uslovljeno
stabilnom (nevelikom) količinom legla, i potpuno
nedostupno pčelinjim zajednicama sa velikim ramovima.
U poređenju zajednica iste brojnosti i iste površine
saća jednih sa većim i drugih sa manjim ramovima
razlike su neuporedive.
Tako još tokom ranog proleća na
ramovima sa velikom površinom saća pčele uvek više
rade na leglu i održavanju potrebne temperature i
vlažnosti a manje na unosu hrane. I ovde svaka pčela
odgaja po dve i više loše odhranjenih larvi, čime
znatno skraćuju sebi život (ako je u društvu matica
stvorena dvostrukim presađivanjem larvi svega 10-12
dana), a istovremeno i brojnost pčelinje zajednice.
Isto tako i mlade pčele koje se izlegu iz tako
odnegovanog velikog legla male su fizičke moći,
kratkog životnog veka i njih ista sudbina čeka. Uvek
puno legla a srazmerno malo pčela i uvek malo sveže
nove hrane (kvalitetnog proljećnog nektara i posebno
visokokvalitetnog polena) koju gotovo da nema ko da
donese. I šta smo sa ovako velikim ramovima
dobili-one dugovečne, snažne i moćne zimske pčele
koje su trebale da donesu kvalitetni prolećni nektar
i polen, isuviše rano smo zamenili nekvalitetnim
loše othranjenim kratkoživotnim pčelama male fizičke
moći.
Ovakvim zajednicama svane tek kad se
spoljašnja dnevna temperatura podigne iznad 25°C
stepeni i kada u prirodi naiđe duga i kvalitetna
paša. Stanje je nešto malo bolje sa zajednicama koje
su zazimljene sa velikim količinama meda i polena
odnosno tamo gde med i polen nisu oduzimani, ali tu
se odmah nameće pitanje rentabilnosti pčelinjih
zajednica, jer mi pčelari ne držimo ose nego pčele,
i to gotovo isključivo radi koristi od njihovih
lekovitih hranljivih proizvoda.
Interesantno je kako neki (mnogi)
pčelari potpuno pogrešno misle da brzina razvoja
pčelinje zajednice prvenstveno zavisi od količine
legla i kvaliteta matice, neznajući da zapravo
kvalitet odgojenog legla kao i kvalitet i količina
hrane, mikroklima i pravilan raspored ramova sa
leglom i hranom imaju presudan uticaj u brzini
razvoja, čak i sa ispod prosečnom maticom.
Isto tako i tokom jeseni površina
rama ima interesantan uticaj na pčelinju zajednicu.
Na tim velikim ramovima pčele do
kasno u jesen imaju velike količine legla (isto kao
i nezreli i kasni rojevi) i mnogo kasnije dostižu
ako uopšte i dostignu potrebnu odgovarajuću zrelost
za surove zimske dane. Jesenja potrošnja hrane je
velika a hladni vremenski intervali znatno
opterećuju zajednicu u očuvanju potrebne
temperature. Za razliku od pomenutog u košnicama sa
većim brojem ramova ali ramovima manje površine,
zajednice ranije prestaju sa leglom ostajući sa
većim zalihama hrane i neopterećene odhranivanjem
kasnog legla mnogo zrelije ulaze u zimu.
Kao što vidimo veliki ram je faktor
različitog dešavanja u košnici. Isto tako i format
rama i brojnost ramova određuju na primer visinu
medne kape kao i širinu tj. prečnik medne kape.
Format rama, površina saća u ramu, i
dužina rama određuju i visinu satonoše, što
uslovljava pokretljivost pčelinje zajednice a ista
može biti presudna za život zajednice u zimskim
mesecima.
Dužina ramova je tek posebna priča.
Ona je zapravo taj najvažniji faktor koji određuje i
površinu a samim tim i format rama.
Ta dužina ramova određuje prečnik a
istovremeno i sudbonosnu visinu medne kape.
Odgovarajuća dužina ramova u
nastavcima može da menja raspored ramova u košnici
to jest da daje potpuno novu konstrukciju saća u
košnici. A novi raspored saća može da donese mnoštvo
praktičnih rešenja sa potpuno novim načinom
funkcionisanja pčelinje zajednice. Isti novi
raspored saća može da stvara novu mikroklimu, da
onemogućuje direktan udar vetrova (najvećih
neprijatelja pčelinje zajednice), zatim da stvara
novi jednostavan način pokretljivosti pčelinje
zajednice i mnoštvo novih momenata, a sve je
rezultat kao što smo već naveli dužine ramova.
Nažalost dužini ramova čovek je do
sada posvetio najmanje pažnje.
Zato treba dobro da se zamislimo, šta
su to stvarne potrebe pčelinje zajednice kako bi
prepoznali pravi format rama, površinu saća u takvom
ramu, količinu ramova u košnici, raspored ramova u
nastavcima i količinu nastavaka. Pa na osnovu toga
konačno u jednoj košnici približno zadovoljili
potrebe pčelinje zajednice i približno odslikali
prirodno stanište pčelinje zajednice.Time bi pčelama
zasigurno vratili neopravdano (ljudskim egoizmom i
pohlepom) oduzetu prirodnu snagu, mogućnost
stvaranja velikih zaliha hrane kao i dužinu životnog
veka, kako svake jedinke tako i cele pčelinje
zajednice.
A pčele će nam kao i uvek za svako
dobro učinjeno delo višestruko i velikodušno
uzvratiti.
u N.Miloševu, 28.10.2004.god.
www.beehivevoja.com
email:
vbrstina@ptt.yu
telefon: 023/782-015
autor: Brstina Vojo
strana 3
|
